„Имао сам непуних 15 година када сам први пут почео да летим и кад сам први пут осетио ваздух и кад сам осетио пространство и кад сам осетио висине...”
Стеван Попов
Стеван Стева Попов, капетан инструктор „ЈАТ-а”, био је резервни војни пилот, спортиста, свестрани и ангажовани ваздухопловац. Рођен је 12. јуна 1945. у Избишту, у околини Вршца. Са шеснаест година се пријавио за једриличарски курс. Иако му ваздухопловни почеци нису били обећавајући (на првом лету уништио је једрилицу), није одустао и упорношћу, вољом и љубављу према авијацији, успио је да достигне највеће висине и домете. У Вршцу је завршио курс за моторног пилота и као један од најбољих 1965. отишао у Школу резервних официра у Задру. Послије армије школовање је наставио у Панчеву, одакле је цијела ескадрила пребачена у Мостар, ради снимања филмског ратног спектакла „Сутјеска”. У „ЈАТ” је дошао 1972. године са већ стеченим летачким стажом у аеро-клубу и привредној авијацији. Саобраћајну каријеру је започео на „каравели”, и то као флајт-инжењер, потом се школовао за копилота на истом авиону, а касније је као копилот летио на „Боингу Б-707”. Године 1979. стекао је звање капетана на авиону „ДЦ-9”, а јануара 1987. постаје и капетан на “Б-737-300”. Априла исте године именован је за замјеника директора „Летачке оперативе” и истовремено за в.д. директора овог „Јатовог” ООУР-а.
Почетком деведесетих година прошлог вијека, када су ратови захватили простор бивше Југославије, и кад је поред свих ваздухопловних вјештина требало показати војничку смјелост и проницљивост, те изнад свега велико човјековољубље, Стева Попов је баш тада доказао величину свог племенитог срца. Учествовао је у евакуацији цивила, војника и опреме са аеродрома у Пули, Задру, Бањалуци, Бихаћу и Сарајеву. Само у току једног дана пилоти су имали шеснаест летова између аеродрома Батајница и Сарајево и обратно, те су превезли око 4.000 људи. Међу тим пилотима био је и Стева Попов који је током операције евакуисао 40.000 људи из Сарајева за Београд. У дану се враћао по пет, шест пута у пакао Сарајева, чак и по мраку. На писту је слијетао према обрисима околних брда и сјећао се људи који су сједили на поду, сабијени као сардине, али захвални што су побјегли далеко од рата.
Двије најупечатљивије приче из евакуације цивила из Сарајева 1992. године су о дјеци. У првој, Стева Попов је, у општем метежу, у пристанишној згради аеродрома у Сарајеву, спасао двоје дјеце, брата и сестру, те успио да их уведе и довезе до Београда. Ништа мање није била драматична прича о жени са двоје дјеце, која је у општој гужви на сарајевском аеродрому успјела да дође до авиона, и тек кад је стигла у Београд, схватила је да јој нема једног дјетета. Стева Попов се авионом одмах вратио у Сарајево, у препуној пристанишној згради нашао изгубљено дијете и одвезао га на Батајницу до мајке.
Нажалост, његова вјерност према „ЈАТ-у” занемарена је 2004. када је проглашен технолошким вишком у овој компанији. Сам Попов у једном интервју је коментарисао овај поступак „ЈАТ-а”. „Постао сам особа коју народ поштује. Непознати људи и данас ми захваљују на подвигу. Међутим, предузеће „ЈАТ” није ценило мој професионални и племенити подвиг, а ни моје пилотско знање. У 2004. проглашен сам технолошким вишком и отпуштен. Преживео сам потом операцију рака на десном бубрегу јер нисам планирао да умрем. Отказ ми је теже пао од болести”. Нажалост, смрт Стевана Попова десила се када то нико није могао да очекује. Стева је извршио самоубиство 2015. у Руми испаливши себи хитац у главу, пред својом супругом Снежаном Јовановић Попов. Преминуо је на путу до болнице у 68. години. Из брака са првом супругом Душицом Попов има сина Стевана и ћерке Весну и Иву, а са Снежаном ћерку Јелену.
Пројекат “Кодови времена” подржала и реализовала општина Источно Ново Сарајево
у сарадњи и по идеји ученика разреда IV3, генерација 22/23,
Средње школе “28. јуни”, техничари информационих технологија.