Парк Великана

АЛЕКСА ШАНТИЋ

(1868–1924)

...И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште

Моја отаџбина, Алекса Шантић

Алекса Шантић, српски књижевник и дописни члан Српске краљевске академије, рођен је 27. маја 1868. године у трговачкој породици у Мостару гдје је провео највећи дио живота. Управо због тога, Шантића неријетко називају пјесником Мостара. Рано је остао без оца, па је живио код стрица. Имао је браћу Јакова и Јефтана и сестре Персу и Зорицу. У Мостару је завршио основну школу, након чега је трговачке школе учио у Љубљани и Трсту.

Био је један од уредника књижевног часописа Зора, који је покренуо са Јованом Дучићем и Светотзаром Ћоровићем, а његов друштвени и културни рад, којим је задужио српски народ у граду на Неретви, није се завршио на томе. Оснивач је Српског пјевачког друштва Гусле и први потпредсједник мостарског пододбора Просвјете. Био је сарадник Босанске виле и бројних других часописа. Због своје дјелатности и припадања мостарском књижевном кругу, хапшен је од стране аустроугарске власти.

Поред поезије Шантић је писао и драме у стиху, а бавио се и преводилачким радом. Док није изградио властити књижевни израз, Шантић је ставарао под утицајем Радичевића, Змаја и Војислава Илића.

Шантићеве пјесме, од којих су најпознатије: Ми знамо судбу, Емина, Претпразничко вече, Остајте овдје, Моја отаџбина одишу родољубивим, елегичним и љубавним мотивима. Његова љубавна поезија доноси нам амбијент и мирисе југа, камените Херцеговине, бехара и шадрвана, док његову родољубиву поезију краси љубав према народу из којег је потекао и подсјећање на његову мученичку прошлост.

Алекса Шантић умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруара 1924. године.

У част Алексе Шантића, његово име данас носе бројне школе у Српској и Србији, а сваке треће године на књижевној манифестацији Шантићеве вечери поезије додјељује се награда које носи име овог књижевника.