Парк Великана

СРЂАН КНЕЖЕВИЋ

(1958-1998)

Срђан Кнежевић, познатији као Бели вук, је један од најистакнутијих војних команданата у историји јединице „Бели вукови“ Војске Републике Српске током ратних дешавања у Босни и Херцеговини. Његов живот и значај у војним операцијама оставили су дубок траг у српској историји.

Срђан Кнежевић се родио 19. јануара 1958. године у селу Тврдимићи у Републици Српској. Основну школу је завршио у Тилави, а средњу у Сарајеву. Одрастао је у тешким условима, али је посједовао изузетну храброст и одлучност које су га водиле током читавог његовог живота. Радио је у угоститељству, као шеф сале у хотелу „Панорама” на Палама.

На почетку сукоба у Сарајеву, Кнежевић се одазвао мобилизацији у Резервни састав милиције и отишао на Враца. Први ратни успјех био је ослобађање села Турковићи. Послије формирања Јахоринског батаљона Срђан улази у његов састав. Погибијом команданта Швабе, у фебруару 1993. године, постаје командант Јахоринског батаљона. Са својом јединицом ниже успјехе: ослобађа Мали и Велики Јасен, Полом и Мошевачко брдо. Тад је формиран Јуришни одред Сарајевско-романијског корпуса који је бројао око 800 људи. У борбама на Мошевачком брду први пут се чуло за „Беле вукове”. Бели вукови су се истакли у многим биткама, а њихове тактике су често биле кључне за успјех српских снага. Име су добили по томе што су остали завејани у једној мећави на Бјелашници коју само вукови преживе. Од 22. фебруара Срђанови „Бели вукови” налазе се у акцијама за ослобођење села Трнова. Уз „Беле вукове” значајан допринос дале су и друге формације ‒ Маузерови „Пантери” из Бијељине као и специјална бригада милиције РС. Шеснаестог маја на Дебелом брду, Срђан, заједно са 13 српских бораца бива рањен, док је један војник погинуо.

Његова храброст, војне вјештине и вођство постали су изузетно важни за српске снаге. Његов значај у војним операцијама током рата је неоспорно велики. Кнежевић је био кључна фигура у бројним биткама и војним акцијама. Његова војна тактика и стратегија често су доносиле одлучујућу предност, омогућавајући српским снагама да се одупру непријатељу.

Након завршетка рата, Кнежевић се повукао из војне службе и обављао је дужност замјеника начелника Централе јавне безбједности Српско Сарајево. Учествовао је у бројним хуманитарним акцијама и настојао да помогне људима у обнови након разорних ратних година.

Нажалост, убијен је мучки 7. августа 1998. године у засједи у Палама, испред зграде у којој је живио са својом породицом. Његово убиство је и данас неразјашњено.

У његову част и као знак сјећања на њега изграђен је споменик у Палама, као и комплекс „Бели вук“ у Тврдимићима. Његов живот и значај као команданта јединице „Бели вукови” у редовима Војске Републике Српске остаће трајно уписани у српску историју.