Један дио наших суграђана пошао је магловитим путем који не води ни Богу ни Цару ни миру. Они су дигли руке на наша имања, на нашу част и нашу личну сигурност. Ми нећемо слиједити тим путем, али идемо са законом у руци Цару и Господару да питамо: има ли у овој земљи заштите за нас?
Свети Петар Дабробосански
Митрополит Петар је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову под именом Јован. Рођен је као најмлађи син Маре и војводе Богдана Зимоњића, свештеника и учесника Невесињске буне, 1875. године. Јован Зимоњић је прво образовање стекао у кући свога оца. Затим се уписао у Богословију у Рељеву 1883/4. године и завршио је 1887. године. Школовање је наставио на Православном богословском факултету у Черновицу, јединој таквој високој школи у тадашњој Аустроугарској монархији. Дипломирао је 1892. године са одличним успјехом, а потом је једну годину провео на Бечком универзитету. Јован се замонашио и добио монашко име Петар. Замонашио се као професор, у манастиру Житомислић 6. септембра 1895. године, а већ 7. и 8. септембра рукоположен је за јерођакона односно јеромонаха од митрополита захумско-херцеговачког Серафима (Перовића). За синђела је именован 1898, а сљедеће 1899. године митрополит дабробосански Николај (Мандић) произвео га је за протосинђела. За архимандрита је именован 1903. године. Од 1899. па до октобра 1900. године био је привремени управитељ Богословског училишта у Рељеву. Истакавши се радом, 20. јула 1901. године постављен је за конзисторијалног савјетника Дабробосанске митрополије.
Митрополит Петар је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову под именом Јован. Рођен је као најмлађи син Маре и војводе Богдана Зимоњића, свештеника и учесника Невесињске буне, 1875. године. Јован Зимоњић је прво образовање стекао у кући свога оца. Затим се уписао у Богословију у Рељеву 1883/4. године и завршио је 1887. године. Школовање је наставио на Православном богословском факултету у Черновицу, јединој таквој високој школи у тадашњој Аустроугарској монархији. Дипломирао је 1892. године са одличним успјехом, а потом је једну годину провео на Бечком универзитету. Јован се замонашио и добио монашко име Петар. Замонашио се као професор, у манастиру Житомислић 6. септембра 1895. године, а већ 7. и 8. септембра рукоположен је за јерођакона односно јеромонаха од митрополита захумско-херцеговачког Серафима (Перовића). За синђела је именован 1898, а сљедеће 1899. године митрополит дабробосански Николај (Мандић) произвео га је за протосинђела. За архимандрита је именован 1903. године. Од 1899. па до октобра 1900. године био је привремени управитељ Богословског училишта у Рељеву. Истакавши се радом, 20. јула 1901. године постављен је за конзисторијалног савјетника Дабробосанске митрополије.
Напад нацистичке Њемачке на Југославију 6. априла 1941. године затекао је митрополита Петра у Сарајеву. Послије њемачког бомбардовања Сарајева, на Велику сриједу 1941. у пратњи протојереја Стевана Петровића, митрополит се привремено склонио у манастир Свете тројице код Пљеваља. Према казивању очевидаца, митрополит је дошавши у манастир био потиштен и љутио се на проту Стевана што га је наговорио да напусти Сарајево, ријечима: „јер би боље било да сам остао са својим народом”. Другог дана Васкрса 21. априла 1941. године вратио се у Сарајево. Желио је да буде са својим народом без обрзира на то што су усташе по Сарајеву хапсиле, мучиле и убијале Србе. Пошто је одбио да држи благодарење за Павелића и да у званичној преписци употребљава латиницу, митрополит Петар је очекивао сваког тренутка да га ухапсе. Послије подне 12. маја 1941. године дошли су усташки полицијски агенти у Митрополију и одвели митрополита у „равнатељство”, не дозволивши да га неко прати. Из полицијске управе митрополит Петар је одведен у општи затвор Беледија. Из Загреба, митрополита су одвели у Керестинец код Самобора. Ту је обријан, скинута му је мантија, малтретиран је и мучен, како су посвједочили очевици. У Керестинцу је био до 15. јуна, када је логор расформиран, а митрополита су са групом затвореника истог дана одвели у загребачку полицију. Из Загреба је ноћу спроведен у злогласни усташки логор Госпић. Тамо су га мучили и малтретирали: по киши и пљуску изводили су га у двориште логора, тукли кундацима и тјерали да „држи придике како је придиковао Србима у Сарајеву”. Петар је послије мучења убијен у логору у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле. Ни дан данас се не зна тачно мјесто гдје се налази гроб митрополита Петра Зимоњића, а ни тачан датум смрти.
Свети архијерејски синод Српске православне цркве је 1998. године митрополита Петра Зимоњића прогласио за свештеномученика. У Захумско-херцеговачкој епархији у Данићима код Гацка као и у Војковићима у Епархији дабробосанској у изградњи су храмови посвећени свештеномученику Петру. У Српској цркви је већ сликан као светитељ у Пећкој патријаршији, Љубљани и Крагујевцу. Српска црква га прославља 17. септембра.
Пројекат “Кодови времена” подржала и реализовала општина Источно Ново Сарајево
у сарадњи и по идеји ученика разреда IV3, генерација 22/23,
Средње школе “28. јуни”, техничари информационих технологија.