Парк Великана

ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ

(1856-1929)

„Из народа сам поникао; он ме је начинио овим што сам;
морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег дана.”

Степа Степановић

Степа Степановић је био српски и југословенски војвода и командант Друге армије Краљевине Србије током Првог свјетског рата.

Степа Степановић је рођен 11. марта 1856. године у селу Кумодраж код Београда. Отац му се звао Иван Степановић а мајка Радојка (рођена Николић). Добио је име по свом ђеду Степану, зато је његово пуно име Степан Степановић. Са супругом Јеленом је имао двије ћерке Милицу и Даницу. Завршио је трогодишњу основну школу у Кумодражу, а гимназију је похађао у Капетан-Мишином здању у Београду. Степа је уписао XI класу Артиљеријске школе.

Током Првог српско-турског рата (1876–1877) у штабу Шумадијске дивизије, сада наредник Степа Степановић, је био задужен за преношење наређења команданата као ордонанас. Борећи се раме уз раме са осталим војницима Степановић је у децембру 1876. унапријеђен у чин потпоручника.Током Другог српско-турског рата (1877–1878) играо је велику улогу у заузимању Пирота за шта је одликован руским Орденом Светог Станислава трећег степена са мачевима. У Српско-бугарском рату 1885. је учествовао у једином битном српском успјеху током битке на Сливници. Након рат док је био командант пјешадијске бригаде Тимочке дивизије као пуковник. Степановић је био познат по дисциплини и марљивости коју је подстицао међу војницима. „Службу врши ревносно. Према млађима је строг и справедљив, према равнима дружеван, а према старијима смотрен и врло учтив.”. Један пензионисани генерал је добро описао Степу у пожешкој касарни, ријечима: „Јесте тражио је од нас много, али је давао све. Војнике је пазио и чувао иако их је јурио као душмане. Ми смо га врло ценили и поштовали и волели смо да од њега научимо, али смо ипак једва чекали да испуни годину дана командовања и да буде премештен”.

У Првом балканском рату (1912–1913) доказао се у опсади Једрена када је послат као помоћ Бугарској. Командант једренског гарнизона Шукри-паша хтио је да преговара о предаји Једрена са Степановићем. Степановић је одбио јер није био овлаштен за такво нешто.

У Другом балканском рату 1913. је успио да држи своје одбрамбене положаје упркос жестким бугарским нападима.

У Првом свјетском рату за побиједоносну Церској битку Степа Степановић је 20. августа 1914. године унапријеђен у чин војводе – највиши могући чин у српској војсци.

Након уласка Бугарске на страну Централних сила 1915. године, Степа Степановић је био задужен да са Другом армијом и ослабљеном армијом по питању наоружања и људства, држи бугарску границу

Седамнаестог новембра 1918. године када је Степановић ушао у Сарајево, приређен је величанствен дочек за њега. Домаћини су одвели војводу у дворац који је био резервисан за њега, а у којем су некада боравили османски везири и аустроугарски гувернери. Степановић је овакав смјештај одбио ријечима: „Дјецо, дјецо, није то за мене. Пустите ви мене да ја сам нађем себи собу у овој кући”. На крају се са својим штабом смјестио у помоћној соби поред дворца. Допао се Сарајлијама својом скромношћу и марљивим радом тако да му је градска влада уручила титулу „почасног грађанина”. Алекса Шантић је написао двије пјесме о њему, „Поздрав војводи Степи” и „Војводa Степa”.

Након што је напустио војну службу 1920. године Степа је живио у Чачку. Највише времена проводио је у башти са својим унучићима. Нажалост, убрзо је болест почела да га хвата. Када је напокон пристао на лијечење, било је касно. Војвода Степан Степановић је преминуо 27. априла 1929. године у 10.30 часова у Чачку. Његове посљедње ријечи су биле „Полазите напријед”. Војводина смрт је изазвала искрену жалост читаве Југославије. Народна одбрана, невладина организација чији је био предсједник, одлучила је да у Чачку оснује музеј посвећен Степи Степановићу.

Носилац је бројних страних и домаћих одликовања, између осталих: Ордена Карађорђеве звезде са мачевима 1, 2, 3 и 4. реда, Ордена Карађорђеве звезде 3. и 4. реда, Ордена белог орла са мачевима 3. реда, Ордена белог орла 3. и 4. реда, Ордена Таковског крста 2, 3. и 4. реда, Ордена Таковског крста са мачевима 5. реда, Ордена Светог Саве 1. реда, Златне медаље за храброст, Сребрне медаље за храброст, Медаље краља Петра I, Медаље за војничке врлине, Споменице за српско-турске ратове 1876–1878, Споменице за Српско-бугарски рат 1885–1886, Споменице за ослобођено Косово 1912, Спомен-крста 1913, Споменице на Први светски рат 1914–1918, Албанске споменице, Ордена Светог Спаситеља (Грчка), Ордена Светог Ђорђа 4. реда (Русија), Ордена Легије части 4. реда (Француска), Ордена Италијанске круне 1. реда, Медаље за храбрсот (Енглеска)...

Име Степа Степановћа носе бројне улице у Српској и Србији, мјеста и школе. У његову част, Улица војводе Степе Степановића постоји и у Источном Сарајеву.