Парк Великана

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПАВЛЕ

(1914-2009)

„Чувајте и непријатеље своје и
молите се за њих јер не знају шта раде.”

Павле, рођен као Гојко Стојчевић, био је српски свештеник и 44. патријарх Српске православне цркве. Рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, близу Доњег Михољца, у тадашњој Аустроугарској монархији (данашња Хрватска). Као дијете је показивао велики интерес за цркву и духовност, а био је и одличан ученик. Када је Гојку било 16 година уписао се у Богословију у Сремским Карловцима.

Након завршене богословије постао је монах у манастиру Благовештење код Овчара. Тада је добио монашко име Павле. Брзо је напредовао у хијерархији цркве и постао познат по својој духовној снази и скромности. Патријарх Герман је 1990. године упутио молбу Врховном суду Социјалистичке Федеративне Републике Југославије за признавање Павла као владара Српске православне цркве. Његова молба је одобрена, а патријарх Павле је постао 44. патријарх Српске православне цркве. Павле је био познат по својој једноставности, скромности и доброти. Био је омиљен међу вјерницима, али и ван црквених кругова.

Био је један од патријарха кога су вјерници несебично вољели и цијенили. И то прије свега јер је живио као и народ у чије се име обраћао Богу и молио за њега. Тако су људи често могли да виде патријарха Павла међу народом како пјешачи или се вози јавним градским превозом. Важио је за човјека који је устајао веома рано и живио у потпуности према Јеванђељу и у складу са оним што је говорио. Осим по духовности, био је познат и као неко ко је био вичан свакодневним, животним стварима, па му тако није било страно да нешто поправи, било да су то ципеле или наочаре. Волио је да кува, што је често радио, али је и шио. Патријарху Павлу ниједан физички посао није био стран, ни тежак. Соба патријарха Павла у Патријаршији била је толико скромна да је подсјећала на монашку ћелију. Постио је током цијеле године на води, рибу је јео веома ријетко, а месо скоро никада.

На мјесту патријарха био је скоро двије деценије, а био је свједок и ратних дешавања на простору некадашње Југославије. Није правио разлику међу људима, често је понављао да смо сви дјеца Божја, осуђивао је свако насиље и злочине, без обзира на то ко их је чинио, ком су народу чињени и којој вјери. Познато је и да је крајем деведесетих година учествовао у неколико протестних шетњи против Слободана Милошевића.

Залажући се за мир, помирење и људско јединство, патријарх Павле је постао симбол наде и моралног вођства у тешким временима за Србију. Током свог патријархата, Павле је био свједок и учесник у политичким и друштвеним превирањима у бившој Југославији. Било је вријеме ратова, сукоба и нестабилности, али се патријарх Павле увијек залагао за мир и суживот међу људима. Павле је такође био познат по својој хуманитарној активности. Био је предсједник Црквеног добротворног фонда „Епископ Михаило”, који је помагао сиромашнима, избеглицама и другим угроженим групама. Његова посвећеност хуманитарном раду била је изузетно цијењена и призната.

Патријарх Павле је био активно укључен у различите хуманитарне активности и пружао је подршку сиромашним и угроженим групама. У својим дјелатностима и духовним напорима, покривао је подручје које укључује и Источно Сарајево.

Патријарх Павле је преминуо 15. новембра 2009. године у Београду у 95. години. Према властитој жељи, израженој у тестаменту, сахрањен је у манастиру Раковица, који је данас мјесто ходочашћа вјерујућег народа. Његова смрт је изазвала велику тугу и губитак не само међу вјерницима, већ и међу људима широм свијета који су га поштовали због његове духовности, доброте и мудрости.

Одликован је Орденом Немање првог степена, Орденом Карађорђеве звезде првог степена, руским орденом „Достојанство“, а добитник је и награде Међународног фонда за унапређење јединства правосчавног народа и Фонда Светог апостола Андреја Првозваног.

Име патријарха Павла носе бројне улице у Српској и Србији али и вртић у Источном Новом Сарајеву.