ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Дана 16. jуна 2024. године навршава се 32 година како је војном акцијом успостављена саобраћајна комуникација Лукавица – Пале.

На почетку рата муслиманске  паравојне јединице и јединице МУП-а Босне и Херцеговине заузеле су значајне коте на дијелу пута Лукавица – Пале од тврђаве зване „Кула“ на Златишту па све до тврђаве „Чолина капа“ .

Цивилно руководство општине Српско Ново Сарајево је уско сарађивало са војним руководством, увидивши да ће се убрзо суочити са недостатком залиха хране, болница и амбуланте са недостатком санитетског материјала и потребом да се рањени борци у што краћем временском периоду пребаце на Пале, а по потреби и у Србију, донесена је одлука да се крене у акцију ослобађања заузете комуникације, јер једина комуникација је била макадамским путем преко Тврдимића.

Акција је кренула у зору 16. Јуна 1992. године по кишном и магловитом времену.

Српске јединице састављене од мјештана и протјераних Срба из Сарајева који су своје уточиште нашли у селима Миљевићи, Станојевићи, Петровићи, Тилава и Клек, са великим моралом кренули су на своје прво каљење и пробој коридора како би се успоставила комуникација Лукавица – Пале преко Златишта.

Непријатељ је пружао снажан отпор, српске јединице су током операције биле изложене сталним дејством непријатељске артиљерије.

Борбе су вођене цијели дан, у вечерњим сатима српске јединице, потпомогнуте са јединицама полиције потиснуле су непријатеља по дубини и овладале путном комуникацијом, те почеле са утврђивањем положаја.

Међутим борбе су настављене и наредних дана, непријатељ је покушао више пута снажним нападима подржани артиљеријом да поврати изгубљене положаје.

Српски борци су одбили све нападе непријатеља и успјешно задржали нове положаје. Током ове операције тешке борбе вођене су широм фронта око Сарајева.

У току ових борби погинула су два српска борца Зоран Богдановић и Миро Топаловић док је рањено 14 бораца.

Успостављена саобраћајна комуникација омогућила је редовно снадбјевање грађана Грбавице, Лукавице, Српске Илиџе, како потребним намирницама тако и санитетским материјалом, те бржи превеоз рањених борца на Пале и тежих случајева у Србију.

Да је 16. Јуни битан датум у одбрани српских положаја на сарајевском ратишту потврђује и сјећање на 16. Јун 1995. године, када је непријатељ извршио најжешћи напад на српске положаје. На Златишту и Осмицама, непријатељ који је био знатно бројнији успио је пробити српске положаје који су након жестоких борби у вечерњим сатима повраћени уз подршку других јединица и јединица МУП-а, и једна и друга страна су имале значаје губитке али непријатељ много веће.

У борбама на Златишту 16. Јуна 1995. године погинули су борци: Гулија Спасоје, Топаловић Милисав, Ђукић Жарко, Џебо Бранко и Драгишић Милан док је рањено 12 бораца.

Обзиром да је непријатељ извршио свеопшти напад на српске положаје, на брду Мојмило вођене су жестоке борбе, али су одбрамбене линије остале сачуване, животе су изгубили борци Васковић Душан и Ђурђић Стојан, док је више бораца рањено, а на ратишту у Пресјеници живот је дао Самарџић Ново.

Овај дио сарајевског ратишта све до краја рата био је свакодневно изложен нападима непријатеља који је имао за циљ да овлада планином Требевић чиме би под своју контролу ставио сва српска насеља.

Током четверогодишњег рата велики број српских борца је дао живот за Републику Српску али прекаљени борци нису дали ни педља српске земље.

Кроз Прву сарајевску механизовану бригаду је прошло више од 5000 бораца, животе је дало 608 бораца и 9 припадника МУП-а Републике Српске, сваки трећи борац је рањен једном или више пута.

С поштовањем,

ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ!

                                                                                                                  ПРЕДСЈЕДНИК

                                                                                                         БОРАЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

                                                                                                               Драгиша Тушевљак